Svi znamo da bilje proizvode kiseonik i prerađuju ugljen dioksid. Od skoro, možemo da ih vidimo i u mraku. Biljke koje sijaju u mraku nisu rezultat nuklearne katastrofe, već genetskog inžinjeringa. Molekularni biolog Aleksandar Kirčevski je 2010. godine uzgojio prvu biljku koja je emitovala svetlost. Njegova kompanija “Bioglou” je prva na tržištu ponudila ovakve biljke, a danas rade na tome da biljke emituju što jaču svetlost.

Ovaj fenomen je poznat kao bioluminiscencija koji se može videti kod mnogih organizama kao što su meduze, insekti, bakterije itd. Danas ove biljke služe samo za ukras, ali budućnost nam može doneti situaciju gde će ovakve biljke osvetljavati ulice dok bi one od ljudi dobijale vodu i negu. Ovakva situacija je nešto što bi bilo sjano i za ljude i za biljke, ali trenutno je neizvodljiva.

Starlight Avatar, kako se ova biljka zove, stvara svetlost uz pomoć svetlećih bakterija koje su stvaraju hemikaliju luciferin. Ovaj soj bakterija se dodaje u biljku putem genetskog inžinjeringa.

Najpoznatiji graditelj među životinjama je Dabar, jer on gradi nasipe sa gotovo inženjerskom veštinom i tačnošću. Ova životinja je neumoran građevinar koji svojim oštrim zubima zna da poseče drvo kao pravi drvoseča. Pri tom tako precizno pregrize stablo na željenom mestu da ono padne na pravu stranu, tačno u maticu reke koja će ga poneti do njegovog gradilišta. Svoje nasipe dabrovi grade na stubovima, kopaju kanale, izgrađuju prava utvrđenja sa osmatračnicama, tajnim stepenicama i skrovištima, i kao da se spremaju da izdrže opsadu. Dok ovi neimari spokojno rade na svojim gradilištima na vodi, drugi dabrovi čuvaju stražu na obali i vrhovima stena da niko ne uznemiri njihove drugove u radu.

U oktobru 1995. krompir je postao prvo povrće gajeno u svemiru. NASA je želela da stvori super-hranljivi i prilagodljiv krompir koji bi služio za ishranu astronauta na dugim svemirskim putovanjima.

Najmoćniji biljni antibiotik je origanovo ulje. Origano je jak antioksidans, mnogo moćniji nego jabuke ili borovnice. Stari Grci su origano nazivali “Radost Planina” i prvi su ga koristili u obliku ulja kao lek protiv virusa, bakterija i upala. Danas je ulje divljeg origana moćan prirodni antibiotik koji provereno deluje protiv velikog broja bakterija, kao i protiv gljivica.

Kada je iz ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj srpski kralj Uroš I odlučio da celu ibarsku dolinu od Kraljeva do Raške zasadi mirisnim jorgovanom, nije ni slutio da će taj njegov dar potrajati i danas. Legenda kaže da je ovo uradio da bi pripitomio i ulepšao sure litice doline i buduću kraljicu podsetio na rodnu Provansu. U braku sa Urošem I, trećim sinom Stefana Prvovenčanog, Jelena je rodila dva sina, Dragutina i Milutina. Zbog svoje dobrote i plemenitosti srpski narod ju je prihvatio, a crkva je kasnije kanonizovala kao sveticu. U njenu čast se već deset godina početkom maja održava manifestacija međunarodnog karaktera “Dolina jorgovana”, kada sem Kraljeva ožive i srednjovekovni grad Maglič i manastir Žiča. Milioni strukova jorgovana tada su u punom cvatu, pa ovaj kraj postaje mesto izuzetne i u svetu retke prirodne lepote.

Zašto nam suze počinju teći niz obraze čim  počnemo guliti ili seckati luk?

Prema jednostavnijoj verziji, za suze u očima krivo je isparavanje sumpora koji se nalazi u ćelijama luka. Ali ipak sam sumpor nije dovoljan da nas natera na suze, jer i on sam mora proći nekoliko hemijskih reakcija prije nego dospe do naših očiju koje ga prepoznaju kao uljeza.

Luk je deo biljnog roda Allium, zajedno sa belim lukom, porilukom i oko 400 drugih rođaka. Ovo povrće apsorbuje sumpor iz zemlje koji im pomaže pri formiranju organskih molekula (aminokiselina) zvanih sulfoksidi, koje su i krive za za karakteristični miris i ukus luka.

Kada se luk ošteti rezanjem, seckanjem, sitnjenjem… on oslobađa enzime sintaze i sulfokside koji stvaraju novu hemijsku reakciju koja se zove sulfonska kiselina. Ali to nije kraj hemijskim reakcijama i jedinjenjima, jer je sulfonska kiselina jako nestabilna i lako se pretvori u jedinjenje nazvano syn-propanethial-S-oksid.

Tek kada ovo jedinjenje dospe u vazduh koji se nalazi oko našeg lica i kada konačno dospe i do očiju, višestruki nervni završeci u rožnici ga registruju kao stvar koja bi mogla naštetiti našim očima te otpuštaju refleksne suze.

Na ovo refleksno plakanje utiču razni spoljašnji faktori, kao što su prašina ili dim. Nervni završeci u rožnici komuniciraju sa mozgom koji registruje uljeze u očima i daje naredbu suznim žlezdama da proizvode suze koje u ovom slučaju imaju zadatak da ‘isteraju’ napadače iz očiju.